Srpski književni glasnik

570 Српски Књижевни Гласник,

Г. Војновић мисли да је довољно навести за доказ ваљаности његове студије пријатељско, ласкаво, писмо хрватског историчара Г. Натка Нодила, у коме овај хвали „умну танчину његове критике“, па да има права тражити да му и други хвали рад, па ма овај и не био достојан похвале. Међутим, он је смешан, кад тако мисли. Јер било да не зна какав доказ може бити такво писмо у једној научној полемици, било да зна, али га наводи што рачуна на некакав успех, смешно изгледа за доказ потрзати писмо, које је могао сачувати као знак симпатије свог пријатеља, али га не износити на јавност, а још мање служити се њим као аргументом тамо где једино поуздани историјски подаци помажу да се изиђе на чистину. Колико је познато, такве доказе потржу писци, кад се нађу у љутој невољи, кад немају ничега бољег и поузданијег за одбрану, у тренуцима сличним оном кад се дављеник и за сламку хвата, да се спасе. Тако је једном учинио пок. Св. Вуловић у полемици са Г. Андром Николићем око државног издања прве књиге Вукових јуначких народних песама (,„Видело“ за год. 1887, бр. 105), само много озбиљније него овде Г. Војновић и него једном приликом Г. А. Гавриловић („Наставник“ за год. 1900, стр. 240).

Овакав доказ смешан је као и његово полагање искључивог права на познавање литературе и извора о Александријском Питању; као његово тврђење да ово питање није било познато израније у историјској литератури и у оној врсти извора што сам их обележио у приказу; као његово тврђење да је критичар о том питању могао дознати само из његових списа, пошто сумња да ми је могао битп познат и једини, по његову мишљењу, извор, Шаријеров зборник. Све је то смешно, кад се види са каквом се озбиљношћу истичу ствари, које Г. Војновић прво није зидо, а потом није хтео да научи.

Али у колико у томе има смешнога, у толико има и жалоснога. Г. Војновићу не допада се критика стручна, која зна за једно основно правило: да је тачна и об-

пиљајаавиассоме дра—ј~ са -_-_- _