Srpski književni glasnik

Књижевни ПРЕГЛЕД. 571

јективна. Њему се не допада стручна критика која има да констатује какве је податке употребио историчар у својој монографији, је ли их претходно критички оценио, на каквим је фактима заснован суд, колико је историчар објективан у оцени догађаја и рада појединих лица, да би се потом донео суд: што је добро, да сб похвали, што не ваља да се осуди. Он би хтео п „благохотности“! „Благохотну“ критику тражи ауторитет !

Г. Војновић је у својој студији пи у писмима учинио толико погрешака и показао толико незнања, да је ранији приказ његове студије био блага оцена. Јер шта он није знао и како је рђаво разумео и податке и своју дужност, као историчар, нека се види из даљег излагања, које ће бити „документирано“. Само читаоци нека ми допусте да се обратим Г. Војновићу, јер се све ово у првом реду тиче њега. Њему се раније није допала критика.

тв

У приказу ваше студије, Г. Војновићу, изнео сам да је Александријско Питање и раније било „у неколико“ познато „у историјској литератури“ и то „из француских збирака листина о француској трговинској политици у Леванту и из збирака уговора између Порте и Француске“. Ви сте у писму штампаном у „Делу“ рекли о томе да је такво тврђење „нелојално и двосмислено“, тврдећи да је питање било само „фрагментарно“ познато и то не „у историјској литератури“ него само из Шаријерова Зборника (Хехостанопв Че ја Кгапсе Чапз Је Бсуапб оп согтевропдапсев, тетоттез еј асбез а уротанупев дев ашђазвадешз де Егапсе еп Сопзбапторје, еје. готев 1-17, Рагв 1848 1860), сумњајући чак да ми је и ово било познато !

Није тако, Г. Војновићу, прво, што ви не знате ни чега све има у том зборнику, друго, што не знате која је то „историјска литература“ из које је Александријско Питање било познато, и треће, што сам знао и шта је Шаријеров зборник и чега у њему има за то пштање.

Ви се буните против израза „у историјској литератури,“ међутим не знате ни тако просту ствар да Ша.-