Srpski književni glasnik

886 Српски Књижевни Гласник,

могу му вратити.,, А зар то није поруга за моју љепоту2... Знаш ли ти шта су ми некад говорили свиг.. Звали ме Судтанијом!!,.. Зар није поруга за Султанију, кад се није могла удати пуно боље од других, него им је равна, у свеме равна, а, често, и гора од њих... А то... то... то боли, дубоко боли)...

— А би ли се удала боље, да те Швабо узог зашшта Љубица и унесе јој се у лице. — Би лиг

— Бих, — кратко осијече Милка.

— И, након оне бруке, да те украо па да те вјенч'о, ти би и тад била сретнија/2...

— Бих...

— Заборавила би оца, матер, све своје2

— Све.

— Ама рашта 2... Рашта2 — зашта Љубица и поче црвенити. — Зар ти је толико драг био2..

— Није ту говор о драгости, — осијече Милка, —

него је говор о том: колико би ми он више дао него други!,.. Да сам се зањ удала, била би госпоја, којој би се друге клањале,,. Чаршинлије се клањају господи, макар и не били богати, а чаршинлијке им се клањају женама... Тад бих се ја дигла изнад њих, изнад њихова друштва, и била бих виша, макар п не имала свиле и дуката ко што сад имам... | Љубица се измакну од ње и гледаше је некако поплашено. -— Ти... чини ми се... опрости што ти ово никад нијесам рекла... ама ти нијеси при себи...

Милка уздахну.

— И мени се чини да нијесам при себи, — рече. — Ама шта ћу кад сам така2... Шта ћу2.. Шта ћу... — очајно запита. — Мучи ме та несретна мис'о, убија

ме, а не могу да је се отресем... Не могу да се помирим са садашњицом, па не могу...

— Зарг — отегну Љубица зачуђена.

— Да сам ја при себп, да сам друкчија, била бих задовољна са овим, — настави Милка још жешће, готово