Srpski književni glasnik

ПР а ми Њу па та ; 5

Мазчина СудтанијА. 887

плачући. — Ама овако... не зеам шта ми је... све ми се

чини црно, све крваво, све мрско.. Све ко да гледам разбојнике који су ми отели праву срећу, макар што не знам чисто каква би и та срећа била !... Да сам при себи, ја бих се и душом и срцем привилајуза Саву, јер је добар, јер је златан, јер ме воли махнито... Л ја,.. ја...

— Не волиштга2 — прекиде је Љубица брзо. — Је лиг

— Не знам... не могу рећи... тако је нешто... ама не знам, — одговори Милка неодлучно. — Видиш... ја та жалим, жалим га пуно... ама, некако, не могу и да се загријем за њ... Старам се да му угодим и да се чиним весела, ама... пусто срце хладно ми ко лед... Кад ме. грли, кад ми тепа, кад ми ласка — додије ми... Додије а ја не смијем да то позна.!,.. Мучно је рећи, ама теби к'о сестри кажем: постане ми тежак... Кад ме пусти из загрљаја, ја сам некако... не знам ти рећи... сломљена сам и уморна ко да сам најтежи посо радила... Не знаш ти како је то мучно на силу бити љубазан! — узвикну спуштајући руку на Љубичино крило. — Не знаш ти...

Љубица јој узе руку, која је подрхтавада, и поче је миловати.

— Ама ти мораш лијепо са Савом, — рече благо. — Он ти је сад домаћин, па мораш,.,

— Само дај Боже да ја овако дуго издржим, дочека Милка и подиже главу, као да би да пркоси коме. — Ако ми се срце не загрије, ако га не заволим, ја знам да овако нећу моћи дуго...

Љубица је оштро погледа.

— Онда си пропала ко нико твој, — окреса. — Макар, — одговори Милка слегнувши раменима.

— Он је домаћин, па ево му мене... Нека убије... Опростићу му крв... Али овако нећу моћи дуго...

Док су оне говориле, залупао је канат од авлијских врата а да нијесу ни чуле. Тек кад одјекнуше нечији кораци кроз авлију, обје преплашено пикнуше и скочише на ноге.

— Аха! Препао сам вас! — узвикну Саво, помаљајући се на вратима, — Заговориле се о нечем лијепу,