Srpski književni glasnik

588 Српски Књижевни Гласник,

па ме нијесте ни чуле... Милко! — подвикну јаче пружајући јој руке. — Пољуби ме па да те обрадујем!... — Како се не стидиш од Љубице, — прошапта Милка руменећи и окређући се од њега. — Шта ти сад на ум пада... — Љубица је наша. Она неће замјерити, — опст ће Саво веселије и ухвати је за браду. — Пољуби ме,

па ето ти радовања!... Овђе. у образ ме пољуби.

Па се саге и поднесе јој образ под усне. Милка га пољуби.

— Хладно је то некако, хладно, — отегну он исправљајући се. — Стидиш се од Љубице... Увијек ми се нешто стидиш, па увијек хладна... Ти не знаш овако љубити...

И обгрливши је, ватрено је пољуби међу очи.

— Овако се љуби, овако, — додаде одушевљено, емијући се. — Томе треба да те научим... А нек ти није џабе ни овај хладни пољубац отиш'о, хоћу, бива, да те обдарим једном новом свиленом хаљином... Ама ћеш виђети што је права свила !... Виђећеш... Него шта ти је 2...

Зар ти није драгог — запита мекше.

— Ја не велим да ми није драго, — брзо дочека Милка и сплом се осмјехну. — Ко би то реко!

Саво састави три прста и пољуби их.

-— Ама ћеш виђети што је свила! — викну. — Максуз из Беча наређена !... За онаку свилу требало би да ми даш и десет пољубаца.. Десет, а не један... А ја

тебе треба да пољубим педесет пута, па да се намиримо... Па се окрену на пети, добаци јој два три пољупца кроз ваздух и изађе из собе.

— Видиш какав је! — рече Милка указујући за њим, па се опет врати Љубици. — Погледај га... Ко та не би жалио 2...

— Красан је он, — дочека Љубица шапатом. — Ти се мораш мијењати и угађати му боље.

— Он је зарадио да се пуно воли, пуно, — осијече Милка, — Срце му је, чини ми се, ко у голуба и

свака друга била би задовољна, само ја...