Srpski književni glasnik

МаАјчинаА СудтАНнијА. 589

И, прекинувши реченицу, стаде џред Љубицу и поче је дрмусати.

— Шта ти је... Што шутишг2... — викну некако раздражено. — Ружи ме, грди ме, кажи ми што оштро, да ме заболи... Немој ме штедит' ни мало, нег окреши све у очи... Не бој се!... То ми треба!... Изгрди ме, тако ти Бога/!... Реци ми, барем, и по други пут, да нисам при себи... Реци !...