Srpski književni glasnik

с Иреном, док је она радила неки ручни по Хо, мрима-

јући му штогод из својих ситних доживљаја, Ми одеова- 7

рала на његова шштања, давајући му увијек у 'еве омузаа о“ право, што је Гавру Ђаковића љутило. Он је тражио жио да је дирне којом ријечи, док га је она само чудно погледала, пуштајући га да јој каже све што му се свиди и буде по ћуди.

А увече, док се у старој, жељезној пећи која није била одавно оцрњена и мјестимице се црвенила гдје је спала боја, разгарао и пиштао сиров пањ, Гавре Ђаковић дао се склонити од Панека да играју карте. Ирена је сједила, радећи, иза његових леђа и посматрала његове карте; он осјећаше више пута њезин дах на своме лицу и губљаше игру ; једном, кад сјеђаху упоредо, дотакнуше се њихова кољена и обоје се погледаше у писти мах; Гавре Ђаковић се осмјехну, а она збуњено обори очи.

Па п ако му се чинило да не обраћа довољно пажње игри, ради Ирене поред себе, — опет није хтио да вјерује да је тако рђав иргач, да губи партију иза партије. Играло се у новац. Инжињер, црвен и задовољан, натеже и искапљује, сваких пет минута, овелику чашу црног вина и опет је сам налијева. Гавре Ђаковић, на своју несрећу, био је купло једно буренце доброг вина које је Панек одмах прогласио као лијек од костобоље која се у њега редовно јавља сваке јесени.

И једном приликом, Гавре Ђаковић баци нагао поглед на Џанека, трже мало сто себи и превали вино које се проли из разбивених чаша по поду, а са инжињерових кољена падоше двије карте. Гавре Ђаковић баци своје на сто, прекиде партију и премјери га очима. Панек тек само што се завали на столицу, зажмири мало и стаде да се смије громким есмијехом да се потресала кућа и узбунили сви пси у комшилуку, п само што предушиваше од смијеха, па почимаше поново, тресући се и машућу рукама око себе. |авре Ђаковић, намрштен, гледа преда се и ошине га само очима, не говорећи ништа. Прена устала, црвена и уздрхтала; стоји и стри-