Srpski književni glasnik

592 Српски Књижевни Гласник.

јепи, погледајући обојицу : полупијаног оца и натмуреног Гавру Ђаковића, страхујући од онога шта ће доћи. Гавре Ђаковић — и ако спреман да се свађа, па и да се бије — погледавши Ирену која га мољаше погледом, остави се кавге, одгурну презриво карте и примакну столицу к пећи, чекајући да дође Панек к себи. Он бијаше задуван, као да је трчао неколико километара, брисаше великом, плавом марамом зној са чела и одахну гласно неколико пута. Потрепта Гавру Ђаковића по рамену, назва га прпјатељем, али му не врати добивени новац.

· Тако се прекиде играње, и Гавре Ђаковић није хтио више никада од тога доба да попусти толиким молбама Панековим да отпочну поново. Стари се досађиваше и излажаше увече у биртију. Гаврино буренце и онако је било на измаку.

А у времену се већ осјећала промјена; из кланаца удараше бура и натјериваше Уну о обалу, повијаше косимице кишне млазеве, погињаше пусто дрвеће и стресаше зеостало, жуто и самотно лишће са голих грана и узбуркиваше кроз димњак ватру у пећи. Па кад кише стадоше, испод сивог неба остале сам оштар и сух вјетар, који замрзну воде и оцрвени уши и носеве дјечурлији која дераше бруквицама потковане опанке на смрзнутим барама, веселећи се близој зими и грудању, док их старији не погнају у кућу да не кваре у лудо обуће.

Дан одласка Панекова приближавао се, и Ирена већ почимаше да спрема ствари за пут. Поред ствари, ту бијаше и један боцун домаће ракије од десетину литара, поклон Панеку од једног пензионисаног жандарма с којим се био Панек много спријатељио.

Ирена бијаше невесела и замишљена, не радујући се одласку. Чинило јој се да одлази одовуд сасвим друкчија у души него што је дошла, да се је изменило нешто у њој, да јој је Уна у чији ток је она тако често утапала очи и мисли, однијела нешто из њезине душе и оставила празнину, замишљеност и чаму.

С коликом је радошћу она оставила хладне само