Srpski književni glasnik

БИ пи он у Е 393

станске зидине; колико младости осјећаше у себи кад се је осјетила слободна, ријешена молитвеника, круница, светих слика; немајући више да стријепи пред оштрим, мрачним и испитивачким погледом калуђерица; кад је смјела да осјети прпроду, слободу и младост; да лута сама обалом Уне и да удише шум воде и да се одмара у сјени лиснатог грмља. Па како је то кратко трајало, то безбрижно и весело доба, како су брзо прошли и пројурили ти ведри часови! Осјетила је у себи ерце што бије и младост што чезне; срела је једног непознатог човјека који се досађивао и имао настране мисли, који јој се приближио, зауставио је у њезином уживању, задобио њезине симпатије, заузео њезине мисли, показао да му није равнодушна, и остао једнако мрк, неприступачан и затворен.

И она га посматраше, радећи преко воље свој посао, на столици поред себе, гдје пуши цигарету за цигаретом, игра се с димом и добаци јој покоју равнодушну примједбу или обично питање, гледајући у оно што она ради.

Она не знађаше што да мисли о њему. Бијаше дана кад јој се чинио близ у мислима и несрећан, и дана кад јој се чинио досадан и плитак или безобразан п дрзак. Она је уздрхтала толико пута под његовим ријечима, заплакала у себи ради његовог подемјеха или зажалила и осјетила горко кад би опазила да тај човјек кега је волила, има према њој само једну ниску жељу. И често пута, она није знала да ли га волп, презире или мрзи, и пушташе да јој сузе замијене мисли.

Без икакве радости, она је примила вијест да је добила мјесто учитељице у једном селу у Посавини. Она се осјећаше сама, сасвим сама, још из дјетињства, без мајке која ју је оставила оцу и утекла с једним трговачким путником и изгубила се у свијету; отац је опет волио да пије и живио са својом „вешерком“, мислећи да је пајбоље да да своју кћер да проведе. године у самостану, у тој огромној, влажној, старинској и непријатној згради. И прво што је срела у животу, то је била