Srpski književni glasnik
894 Орпски Књижевни ГлАСНИ.
несрећа; прије него што је могла да се нарадује слободи, она је осјетила срце пуно јада,
Рекла је Гаври Ђаковиђу да ће отпутовати сутрадан е оцем. Он се само зачудио. Рекла му је да је добила мјесто. Он јој је честитао. Она је хтјела да гг омрзне у томе тренутку. Није могла.
Па поред свих спремљених стварџ, долажаху јој часови кад не вјероваше да оставља ову кућу и ово мјесто. Чинило јој се све као сан, док она зна да ће да се пробуди и да се радује животу који је добар и пун среће.
И оно мало времена што јој је преостајало, она раздијели у хиљаде и хиљаде тренутака, пуних натегнутог очекивања, горке зебње и слатке наде да ће се то све свртити онако како она жели, да ће њезину срећу повећати једна казана ријеч у последњем часу, и она дрхташе при помисли на то. „Зна ли тај човјек шта се збива у мени 2“ пптала се она. Тренуци бијаху дуги, а времена све мање. И те последње ноћи она није тренула оком; она никад није осјетила толико песреће колико у тих неколико мрачних и непомичних часова.
А већ прије зоре чекаху кола пред кућом.
Гавре Ђаковић, полубунован и дрјемован, загрнут једним дугачким капутом, опростио се од њих обичним поздравом. Она је уздрхтала, пружила му руку, а ријеч јој се угушила у грлу. Он је напола спавао и очевидно било му је непријатно остављати топао кревет. Она је то видјела, а још више је то осјетила у себи.
И он сигурно већ поново спаггте кад изађоше кола из села и почеше се пети уза сграну. Инжињер, држећи један велики кишобран међу козенима. хркаше пи љуљаше се тамо и овамо. А у Ирени с“ «ешто проломи и она
тихо зајеца пи покри лице рукама. Дан пробијаше, а у даљини се магла утапала у Уни.
Тек касно ујутру, кад отвори очи, Гавре Ђаковић осјети пустош п мртвило око себе као некада, и ужасну
! |