Srpski književni glasnik

~

Ба о и ке чи. 895

се. Он се пспљуска хладном водом, али не могаше да растјера чаму и да заборави пријекор који се будио у њему. Он осјећаше сву студен овог неразумљивог, сањивог растанка; он разумједе зашто му она не рече ништа при одласку и бијаше му тешко при души, као да је из ове куће отишло нешто што није требао ни смипо пустити да оде.

Куњаше читавог дана. Пред вече напи се вина и угрија, наемија се презриво на све будалаштине и црне мисли с којима се гонио неколико мјесеци, и извуче из џепа неки стари број новина у којима се тражила кућа и земљиште на продају, и написа једно писмо.

И осјети како је нешто умрло у њему за увијек.

Нико га није видио кад га је нестало из села. Тек послије петнаест дана допутова неки ситан п ћосав Шваба, откључа кућу Гавре Ђаковића, п истог дана почеше се на кући пробијату врата за дућан, а унутра, стружући тезге, пјевао столар Талијан пјесму у лиалекту. Писаху неки сељаци кући из Америке да су видјели Гавру Ђаковића у Вллпарезу.

Вељко Миликевић.