Srpski književni glasnik

ВЕЛИКИ СВ. БЕРНАР.

Били смо у манастиру на Св. Бернару, грејући ноге поред ватре, седећи у друштву са приором манастирским. Пошто нам је на наша запшткивања испричао неколико прича, започе опет: „У осталом, господо, овај наш вис Св. Бернар више је славан но што је познат...

— А ја ћу вам, оче, рећи и зашто, прекиде га један пун господин, који је седео на десној страни огњишта и није се дотле мешао у наш разговор: он је слабо познат зато што је често описиван. Ваш славни вис је што и многи данашњи писци, такође славни, а које ми, публика. познајемо из подлиска, биографија или слика. Подлистак се шали, биографије лажу, потрети ласкају: све је лаж као и натпис на гробу!“

Тај господин ућута ; али ја, који спадам у публику, ја који имам мишљења и убеђења публике, осетих се увређен лакошћу и наглошђу његових речи: „Допустите, рекох, натпис на гробу...“

Он ме не пусти да довршим: „Натпис на гробу! Да нећете случајно да браните надгробне натписер Е онда би требало да вас пошљем... (ја задрхтах и знам зацело да ми очи засијаше) да се само један час прошетате по гробљу Пер-Лашез. Ви и сами знате, господине, да је у том гробљу закопан и понеки ђаво. Е, али надгробни натписи веле да су ту све сами анђели.

— Могуће, рекох. У осталом, појмљиво је да ожалошћене фамилије у свом превеликом болу...“

Он ме опет прекиде: „Ви сте, господине, млади, врло млади. Имаћете прилике да научите да такве лажи не потичу никал из бола, већ увек из раскоши, сујете или и радости“.