Srpski književni glasnik

Велики Св. БЕРНАР. 897

Ја повиках : „Сујета можда; али радост, господине, радост на гробљу, на гробу!

— Радост, господине, или ако вам се више свиди: веселост, она потајна силна веселост ради великог наслеђа које ће доћи... Из осећања, природног у осталом, али осећања које нема ничег заједничког са болом, човек хоће да се покаже ма на који начин захвалан за учињено добро, и надгробни споменик је одмах ту. То је најзгоднији, најјевтинији начин, па се зато одавно и употребљава. Режи, режи, мој вајару; режи дубоко, само режи ; уметни унутра све врлине, умећи их још, исплати дуг... дуг чега, господо, ако не дуг дубоке захвалности спрам покојника, дуг нашег савршеног и потпуног задовољства, наше веселости, која је у толико живља, у толико ватренија што јој није допуштено ла се јавно показује 2...

— Има чудовишта, рекох ја наљућен, која раде тако, ади... Риџ

— Тртните ту реч, младићу, и сачувајте је за што много грђе. Оно што је невоља, невоља која је своја ствена човеку, не може се без неправде назвати чуловиштем. Ја вам овде говорим о најозбиљнијим фактима, говорим вам о себичности пре ружној него поквареној о лицемерству које је још учтиво и поштено међу осталима лицемерствима; говорим вам о радњама које могу учинити чудовишта као што сте ви и ја, на пример. Ја хоћу само да кажем да та иста чудовишта, ако су у истини ожалошћена, не морају дизати маузолеје ни надгробне споменике. Бол налази хране у самом себи; он је плашљив, бојажљив, стидљив; њему је несносна и она црнина, коју му намеће обичај и која привлачи погледе. Бол плаче за целим бићем, са свима погрешкама, које опрашта, и са свима врлинама, које воли и којима одаје тајну почаст горким уздасима и искреним сузама. Бол, господине, прави, дубок бол, далеко од тога да се јавно показује, не може се ни изненада опазити; и ја, незахвални син, ако хтеднем да верујем у свој бол, пре свега

57