Srpski književni glasnik

898 Српски Књижевни Гласник.

ћу се чувати од подизања мраморног споменика на гробу своје матере !“

Није ми се допадао овај човек, који тако говораше. Није ми се допадао ни приор, којп се слагао са тим мишљењем које ми изгледаше веома строго а у исто доба и лажно и парадоксално. Да им не бих противречио а ујелно да бих скренуо говор на друго што, рекох: „Оставимо гробне натписе; али смо мало пре говерпли о описима, биографијама и сликама писаца !...“

— Ја у све то верујем као и у гробне натписе, а то не значи да у то баш ништа не верујем. Дакле слушајте: Они ђаволи из гробља Пер Лашез можда су у основи били добри ђаволи; извесно је да нису били без икаквих добрих особина, и гробни натписи можда више лажу тиме што изостављају понеку њихову врлину него тиме што им понеку додају... Исто тако, портрети наших славних људи нису можда сасвим неверни; али ту тако исто имате да је оно што је лепо лажно а оно што је истинито непотпуно. Није на портрету представљено лице дотичног човека већ је то лик бесмртника; није то више ситна Фенелогова глава, сва упала у перику, него је то величанствена маска улепшана и намештена, ради публике и потомства. Пре се публици остављало да на том ружном лицу пронађе дух који је дао те списе; данас та иста публика има да тражи у његовим списима оно надахнуће, оригиналност, интимност, хуманитарност, које му се огледају на лицу. Надгробни натпис, господине! На свима тим сликама литографисаним, резаним или сликаним, читам крупним словима написано; „Ово је највећи песник! Ово је најузвишенији лиричар! Ето тај се осушио од многог размишљања, а тај постао шупаљ од дубине, а овај се сав надуо од гениалности !“ Гробни натпис господине; све је гробни натпис !,.. Али да се вратимо на наш Св. Бернар...

У истом тренутку чу се неки жагор на вратима манастирским и лавеж паса угуши глас нашег гојазног господина. „Путници“ рече приор. И остави нас да их