Srpski književni glasnik
КАМ О Ен и (66: 9083
Ту лежи ето изможден и слаб
Велики муж, и песник Лузијаде,
И борац с ђеуте и код Орана;
У лудници, а све му благо сада
Тај тупи мач и гусле натруле!
Шта беше живот његовр Јад и брига! —
Дон Луј Камоенс племић, соба пет,
И ништа више, тако каже књига.
А ја, којем се вечно ругаше,
Ја „тикван“, „грк“ и бог те пита шта све,
Ја који каву мерим, смокве бројим,
Ја сам сад богат човек, здрав и дебо,
Три куће имам, четир галије
Препуне робом мојом морем броде! —
Он теко славу, ја сам теко златд.
Ха! док га Перец мој сад овде види
Предомивлиће се! И дођох стог,
Нек увери се својим очима
И нек из уста чује његових,
Да су му снови заблуда и лудост !
Ал' стој! — Он јечи! Ено, буди се!
|Камоенс се буди. Кеведо му приступи и сећа га да су некад ишли заједно у школу и загреје Камоенса причајући успомене из детињства. Камоенс прича свој живот, а Кеведо, прекидајући га овда онда, свој. Најзад излази Кеведо на среду
са својом намером: позива Камоенса, да се пресели к њему у кућу, да би му сина одговорио од песниковања. |
КЕВЕДО.
Саеслушај! Отхраних сина, дику, понос свој, И бујан, красан младић поста он. Видех га већ у духу, где мој рад Наставља вредно, гради бабов сад; Ал' изненада, ко да сађе с ума, Не хтеде више ићи уза ме, И презрев светло злато, тражећ' рукописе, Вештини, песми посвети се сав!