Srpski književni glasnik

КАМ О Ен и (66: 9083

Ту лежи ето изможден и слаб

Велики муж, и песник Лузијаде,

И борац с ђеуте и код Орана;

У лудници, а све му благо сада

Тај тупи мач и гусле натруле!

Шта беше живот његовр Јад и брига! —

Дон Луј Камоенс племић, соба пет,

И ништа више, тако каже књига.

А ја, којем се вечно ругаше,

Ја „тикван“, „грк“ и бог те пита шта све,

Ја који каву мерим, смокве бројим,

Ја сам сад богат човек, здрав и дебо,

Три куће имам, четир галије

Препуне робом мојом морем броде! —

Он теко славу, ја сам теко златд.

Ха! док га Перец мој сад овде види

Предомивлиће се! И дођох стог,

Нек увери се својим очима

И нек из уста чује његових,

Да су му снови заблуда и лудост !

Ал' стој! — Он јечи! Ено, буди се!

|Камоенс се буди. Кеведо му приступи и сећа га да су некад ишли заједно у школу и загреје Камоенса причајући успомене из детињства. Камоенс прича свој живот, а Кеведо, прекидајући га овда онда, свој. Најзад излази Кеведо на среду

са својом намером: позива Камоенса, да се пресели к њему у кућу, да би му сина одговорио од песниковања. |

КЕВЕДО.

Саеслушај! Отхраних сина, дику, понос свој, И бујан, красан младић поста он. Видех га већ у духу, где мој рад Наставља вредно, гради бабов сад; Ал' изненада, ко да сађе с ума, Не хтеде више ићи уза ме, И презрев светло злато, тражећ' рукописе, Вештини, песми посвети се сав!