Srpski književni glasnik

Богородица у Уметности. 921

роличиног типа морало је много времена протећи и многе се промене извршити у назорима људским о животу, свету и релагији. Као што сваки историски период има своје људе, свако доба своје навике и обичаје, тако и разни религиозни назори, који владају у поједеним историским периодима, имају своје одговарајуће типове уметничке. Уметничке творевине нису само производ маште појединаца, но су и плод евога, вером и поезијом мање или више прожетога времена. Са променом начина веровања мења се и уметност. Каква је невероватна разлика, на пример, између једне византиске богородице 1Х века, француско-тотске ХИП и једне талијанске у стилу ренесанса !

Удаљујући се од свога почетка, хришћанска уметност остављаше све даље за собом класичне узоре. После знаменитог едикта у Милану, којим је Константин Велики признао 313 г. хришћанство за државну вероисповест, мораде и уметност нагло променити свој позив. Док је у катакомбама имала дужност да теши и окрепи гоњене и угњетене, сад јој је постао задатак: да спољним сјајем ш блеском својих творевина, улива страхопоштовање према новој, царској религији. С оснивањем нове престонице на Босфору, које је извршено под Константином 880 т., та се црта у хришћанској уметности, због непосредне близине увек раскошнога Истока, још јаче потенцирала То се најбоље види на сликама богородице, која у Византији свагда уживаше највећу пошту и којој тамо стално придаваху моћ и достојанство једне царице На тај је начин створен врло значајни, византиски тип богородице, из мешавине јелинеких и источњачких елемената — тип који је доцније, услед преобладалог манастирског п дворско-церемониозног утицаја, изгубио своју здраву подлогу и претворио се у беживотан шаблон.

Крајем ТУ и почетком У века постојало је на Истоку о неколиким јерусалимским богородицама предање, да их је сам св, Лука ес природе сликао, Богородица је на тим