Srpski književni glasnik

922 Српски Књижевни Гласник.

древним иконама, које се још и ахеропометама (тј. не-_ рађене руком смртних људи) називају, имала округло лице, врло крупне очи благога погледа, прав нос, мале, цветне уснице и округао подбрадњак, Тога су типа биле и неколико других византијских богородица ранијега времена, као што је славна богомајка Ходигитрија (путовођа, она која пута казује). Њу је царица Пулхерија донела из Антиохије и да би је сместпла на лостојно место, подигла беше нарочиту цркву и манастир путовођа (тд одуфу), недалеко од северних зидова цареке палате у Цариграду. Затим је постала предмет честога подражавања и коппрања, а под владом последњега Палеолога беше јој углед толико скочио, да је бацила у засенак све остале богородице. Још чувенија била је знаменита икона непобедне Никопије, коју је цар Иракдије донео из Африке у царску палату на Блахернама. Њој приписаше Византинци победу над страшним Аварима, пошто је 625 г. била Византија од њих два месеца опседнута. У очајању и страху, које је владало опсађеним становништвом, позваше Грци своју „возбрану војвотку“ у помоћ. Тек тада је силни аварски хан, ноћу између 7 и 5 августа, повукао војску испред зидина Цариграда, и том је приликом Ђорђе из Писидије испевао своје акатисте у славу Никопијину, познату узбуђену химну: Радујсја невјесто ненавјестнаја, муњо што душе озараваш, лучо што путе обасјаваш, громе што душмане гађаш, веро што савест переш, пехару што радост носиш! радуј се, стено, на којој царевина стоји, мелеме срца мога, спасу душе моје... радујеја, итд. Богородичин култ био је у Византији још од Константинова времена јако распрострањен. У У и У веку, у лоба првога полета хришћанске уметности на Истоку, њених чудотворних икона беше свуда, у свима василикама и капелама, у свима и најзабаченијим испосницама смреких и мисирских пустиника (анахорета). Она је вешана о катарке бродовљу, кад морима плови; истављана на платна градска, кад варварска најезда нагрне, и уз