Srpski književni glasnik

МАЈЧИНА СУЛТАНИЈА. 87

Он као да се застиди, па обори главу.

— Данас се некако нијесам мог'о уздржати, — одговори. — Хладноћа ме твоја изазвала те сам га спомен'о, а твоји одговори, те сам 'нако план'о.. Ђаво ме сам потетг'о за језик, па то је! АДма сад се кајем, кајем љуто... Ето... знаш како ми је било у души, па ћеш лакше опростити и заборавити... Немој само мислит' да је из пакости какве... Камо среће да чојек може све лахко заборавити...

— Камо среће! — прошапта и Милка.

УП.

Да испуни сгоје обећање, Мара је и по други пут дошла у Савину кућу. Хтјела је опет испремештати собе, уредити их по својој вољи. Али овог пута није нашла Милку код куће, — била је отишла Љубици у походе, То као да је наљути мало. Знала је да би узалудно било сво зипарање и све увреде, кад никог није било да их слуша. И она се хтједе вратити одкуд је и дошла и оставити све до „друге, љевше прилике“. Бијаше се већ и окренула и отворила врата да изађе. А тад као да се сјети нечега. Брже застаде, заустави једно дијете и, тутнувши му нешто у шаку, поручи Сави да одмах дође.

— Треба ми да се с њим разговорим. — рече. Можебит' је то и боље вего да сам ону затекла...

— Кад је Саво дошао, она се намргоди. Не хтједе му ни у сусрет поћи, ни руке му пружити, а камо ли по некадањем обичају, загрлити и пољубити.

— Чини ми се, господичићу, да си на сестру и заборавио, — дочека подругљиво, скретивши руке на преима и климајући главом. — Сад ти има неко милији, па нити чујеш нити хајеш за њу.

— А мени се чини да си ти заборавила на ме, —

одговори Саво мирно не примичући јој се. — Ти у моју кућу не смијеш доћи к'о да је Боже сачувај, кужна... — Осрамоћена је кућа к'о и кужна, — осијече

Мара немилосно. Да је покојна мајка жива, паметница она, 'вако би ти казала,.. :