Srpski književni glasnik

88 СРпски Књижевни ГЛАСНИК.

— Ја не знам да сам ичим своју кућу осрамотио, —

дочека Саво још једнако миран, — а ако се коме чини срамотна, нек је прође...

— "Ти си дов'о осрамоћену ђевојку у њу, — окреса Мара оштрије. — А зар је то ситног

Саво је пресијече погледом.

— Сестра си ми, Маро, а под мојим си кровом, па ти не могу ништа, — рече. — Ама молим те, о томе ми не говори, ако нијеси рада белају.. Доста је било граје!... Не љути ме више, јер знаш какав сам кад се наљутим...

— Ово је моја кућа баш к'о и твоја, — одврати Мара упорно, прислањајући се леђима уз обијељени зид. — И ја сам се у њој родила. У њој су живили и мој отац и моја покојна мајка и није за њима никад рђава ријеч пукла, к'о за твојом женом.

Саво стаде крај врата и показа прстом на њих.

— Маро сестро, остави ми кућу да се не евађамо, — рече мекше. — Остави ти мене да живим к'о што сам живио. Ја нит' ћу слушати твојих ни свијетских савјета и пријекора.

— Ишћерај ме силом, — узвикну Мара и добро заприје ногама о земљу, као да се надала е ће покушати да је избаци. — Ишћерај ме, па нек пукне глас, како еп сестру почастио. А ја нећу отић' одовлен својом вољом, макар ме сасјек'о... Све ћу ти казат', све што ми на срцу лежи. Никад ме нијеси шћео чути, ама чућеш сад. Ако теби није стало до поноса ове куће, стало је мени. АД ја нећу из ње, док ти све не окрешем.. Нећу!..

Саво сједе на степенице, па и њој даде знак да сједне поред њега.

— Е хајде да чујем и то, — рече тише. -— Слуш'о сам свакога, па ћу и тебе... Само ти напријед велим: немој Милку вријеђати, јер...

— ..Јер је свак вријеђа, — прекиде га Мара пакосно, — и јер је радила што никаква друга ђевојка није радила... Окрени се, болан, па ћеш виђет' да те сваки камен прекорава што си је уз'о.. Ова се кућа