Srpski književni glasnik

МаЈЧИНА СудтАНИЈА, 89

стиди због твог недјела, а камо ли ја, јадна сестра, да се не стидим...

— А кажи ми: чиме се она тако грдно осрамотилаг запита Саво, усиљавајући се да не плане. – Кажи, сестро..

Мара га погледа зачуђено.

— А куд ћеш више срамоте, вего онако шарати с момцима — запита. — Је ли ашиковала са Дтом, грлила се и љубила ш њим, па пошто је он оставио (а Aro каже да је он оставио), прилијепила се уз Швабу, уз јабанца, те ш њиме наставила још и горе... Ове махале знају за то, а ти се правиш да не знаш... Зар ти нијесам и прије говорила о томе...

— Овима махалама па ни теби ја не вјерујем, осијече Саво, ударајући се по кољену. — Ником ја то не вјерујем, никоме!..

Мара се грохотом засмија.

— Вјеруј ти њојзи, па ћеш лијепо проћи, — окреса. дар да она теби каже све шта је радила“... Зар... Хахахахаха, била би махнита, кад би ти све казала/!.. А више је на њој пољубаца Швабиних, вего јој је на глави длака... Он је, мој Саво, обљубио и омилов'о прије тебе...

— Мучи! — дрекну Саво и замахну као да ће је ударити. — Мучи, јер ће ти замријети ријеч у грлу!..

— Удри! Удри ме! — узвикну Мара и исправи се пред њим. — Удри сестру, кад немаш на ком другом ијед искалити!... Удри!.. Сестра неће на те зажалити, јер си брат, јер је боли срце за тобом... Удри! — викну и удари у плач. — НВолела бих да си ме давно убио, вего да си ми нанио срамоту, те се сад стидим свијету у сечи . ногледати...

Он опусти руку и опет повуче Мару да сједне.

— Ама немој ти све вјеровати свијету, — рече тише. -— Немој, Маре...

— А ти вјеруј само њојзи, па никад нет сазнат' истине, — осијече Мара. — ЗДар ти мислиш да си јој

драг... Не варај се, болан!... Њезино срце није к'о твоје...