Srpski književni glasnik

90 ОРпоки Књижевни Гласник.

Она никог не воли, а еваком ће намигнути к'о је погледа... Њојзи је драга само њезина лепота, па би сваког да намами и да се игра ш њим...

— Није она така, — пресијече је Саво ватрено,

па устаде и поче ходати по авлији. — Баш она није намигуша... Хладна је и према мени, а камо ли није према другом...

Мара се куцну претом по челу.

— Знам ја таке тице боље вего ти, — рече. Она је хладна према теби, јер си јој домаћин, па зна да би те морала волит' а не може... Да је покојна мајка жива, она би то одма познала!.. Још мало па ћеш јој бити мрзак, јер си јој на путу, јер јој сметаш да се, по старом адету, шали с другијем.. Што старија, све ће ти бит' хладнија...

— Зарт — запита Саво шапатом и погледа је забленуто. — Зар би и то могло бити...

— Дха! — узвикну Мара побједоносно и затапша рукама. — Нијесам ли погодила... Видиш како си се промијенио, кад ти погодих!.. Она је сад хладнија вего иза вјенчања, је ли2 — Потље ће бити још ropa!.. Вего послушај ти мене, Саво, — рече затим и приступи му. — Дођ' ће дан, кад ћеш и ти отворит' очи и ишћерат' је из ове куће, па довести другу која неће Or срамотна... Онда ћу ти и ја чешће долазити...

Саво не одговори, нити погледа за њом кад је изишла. Замишљено је стајао насред авлије и гледао у зидове. Тек након неколико минута као да се прибра и пође вратима.

— КЕх, коме сад да вјерујем7 Комег.. — запита сам себе отварајући канат. — Лаже ли она или они... На чијој је страни истина 2... Ђе је...

И не гледајући ни на кога упути се дућану.

(Наставиће се.)

Свет, ЋорРовИЋ.

СИВ ране