Srpski književni glasnik

СВЕТИ ЛАИМО МОРЕПЛОВАЦ.

Једнога сунчаног дана силажаше на морску обалу један рибар са мрежама; и корачаше тако усупрот јужњаку, босоног, по песку на коме се, овде онде, слани цвет беласао као чист и блистав кристал. Тишина, тада, беше велика, и таласи су се једва кретали. Чим је стигао до места где се један крак реке уливао у море, он застаде да се опаше, јер се корито, на неколико места откривено, могло лако прегазити. Други један крак уливао се много даље; у ушћу, пуном наноса, у средини, успевале су биљке и животиње.

Изнад главе човека који је газио преко реке, летеле су многе тице, поређане у троугао, весело цвркућући, и силазиле су на дрвеће. И човек развесељен овим прекрасним мелодичним дозивањем, стаде на другој обали; па затим пође, с уживањем газећи свежу траву стопалама навикнутима на сув песак, док се његове очи, заморене белином соли, одмараху на зеленилу.

Божански сладак мир усрећаваше шуму: с једног дрвета другоме прелазиле су и мешале су се песме, на подножју стабала цветале су гомиле цвећа распростирући мирис, 2 у висини, кроз лишће, блистало је и небо. Сви створови слободно су живели у овом склоништу. Човек се у души дивио шуму тихог корачања по маховини; ходећи тако кроз овај завичај љубави, чинило му се да му неки чудотворан балзам ублажава телесни умор и да га чисти.

Али када је дошао у средину шуме, приказа му се пред очима. једно чудо. На природној колевци од траве лежаше једно дете које се осмехивало, нежно и јасно, нешто у виду између најнежнијег људског бића и цвета. Кожа му је била набрана у ружичасто прстење код била, чланака,