Srpski književni glasnik

OTAC. OIAVN MR a

94 Српски Књижевни Гласних.

клано је шест стотина свиња које су биле велике као носорози али чије је месо било укусније од јагњећег бута; дивљач и рибе нештедице трошили су се у огромним златним тањирима, и из трбуха тица и риба испадало је драго камење, прстење, накит, новац, заједно с грожђем из Коринта, с клокочиком из Италије, с орасима, маслинама. У заливу гореле су ватре од миришљавих дрва и лучи које су на далеко осветљавале море, тако да су млетачке галије и маварски гусари са својих лађа из даљине видели црвенило, и причали о пожару неке баснословне вароши. Дим лековитих смола дизао се у небо; верске песме проламале су се ваздухом, слађе од сваког мириса; и сва чела беху окићена венцима.

Дечак се звао Лаимо. Намештен у дивну колевку од једне ретке шкољке коју су држала два тритона, он је гледао око себе очима које су се смешиле и које су имале влажан сребрнасти сјај меса каквог цвета. Дошле су дојиље, сељачке жене пуних груди, црвене од здравља, и он је уклањао уста од њиховог млека; Хранила га је само једна риђа кошута. Ова припитомљена сисарка дуго је остајала код дечака, стојећи поред колевке; јела је слатко лишће, печурке, жито, и пила је чисту воду из једног суда од калцедона. На њено дрхтаво и слатко шиштање, одојче је од радости живо мицало својим удовима, и у

смеху, мала прстенаста уста затварала су се нехотице.

Чудноватом брзином прешао је Лаимо из доба детињетва у дечачко доба. Имао је главу диоскурову, сву црну, с праменовима сличним зумбулову цвету. Његово тело сијало је лепотом младог Бахуса, и имао складан састав какве Фидијине статуе. Труп је био живо дело длета, јер се испољаваху ребра на прсима која су се тек стварала; игра мишића на рукама савршеним као у Антиноа, правио је на раменима лака, врло покретна удубљења ; бокови су се уплетали с појасом са змијском гипкошћу гимнастичара; мишићи на ногама имали су окретну дужину каквог насликаног атинског ефеба; на