Srpski književni glasnik

Свети Ллимо МорРЕПЛОВАЦ. 095

чланцима сужавале су се суве и снажне ноге атлета тркача које се завршаваху претима еличнима бокору танког корења ; цео стас је био равномерно љубак и снажан, са воштаном мекоћом којом су поносито покривени челични стројеви.

Тако га је, у једној смеси племенитих метала, насликао један уметник коме не знамо ни завичај ни име.

Лаимо није волео коње, ни соколе, ни псе. Био је вештији да одапиње лук него какав стрелац од рођења; па ипак никада сребрна стрела из његовог тобоца није кроз дрвеће ранила плен. Али велике јуначке борбе ајкула у заливу, у време љубави, привлачиле су га. И чим би, кроз подневну тишину, до њега допрло праскање, он би скочио од радости; и узевши лук, полако, невиђен ни од кога, сишао би по једном палмовом ужету у парку, и прошао би шуму све до рта.

Два храста, као титанеки споменици из доба бајака, правила су неку триумфалну капију високу двеста стопа. Сунце је осветљавало столетну кору сребрном белином; а с оне стране капије лавиринти шуме губили су се бездано у мраку.

Дечак би застајао на прагу, задивљен величином и лепотом самоће. Затим, када би га из заноса тргло праскање које је долазило из даљине, тада, лакоћом хрта који јури за чопором зечева, верао се од стабла до стабла, провлачио се кроз врло високу траву, пењао се степеницама које је чинило корење, прескакао преко испреченог дрвећа, подвлачио се ислод тешког грања. Прасак од боја бивао би, мало по мало, све ближи и све страшнији. Наједаред, појавило би се сјајно море затворено једним пространим амфитеатром од гранита, а на води тукло се више од три хиљаде ајкула.

Био је величанствен призор. Са високог рта дечак је посматрао све мене покоља потпуно обасјаног сунчевом светлошћу.

Рибе, огромне слановодне утваре, љубичасте и зе-