Srpski književni glasnik

КИ ке ИСВОЧИЋ

БЈАНКИ.

По дворани сјајној сад већ нога твоја Несигурно гази и невешто ступа,

Док с погледа многих мења ти се боја Нељубљена лица, и срце ти лупа

Све јаче, а душа у незнаном миљу, Неслућеном срећом, и сластима купа.

Као кад се цветак од читава роја Неситих лептира узалудно брани, Бранићеш се залуд и ти, мила моја: Ласкање ће мушко мир да ти сахрани, И пре но се надаш летнуће лептири И теби ће доћи — очајнички дани.

Летнуђе лептири, одлетеће тако,

Пуни твога даха, осмеха и дражи,

И к'о што би цветић за медом му плак'о И твоје ће срце — залуду да тражи Оне тихе дане спокојнога доба

Којима би хтело себе да оснажи.

Искидаће стварност тад ружични вео Пред очима твојим што је дотле био И у правој боји живот ће се цео Показати теби. Као санак мио

Кад прекине јава, криво ће ти бити И плакаћеш горко — усред заборава.

С. Д. ПетрРовИЋ.