Srpski književni glasnik

рус LO LO род ИН узан Еше ,

ЈАЊЕВО И ЊЕГОВЕ ПРСТЕНЏИЈЕ. 107

личина ове хране није ни приближно довољна ни у најроднијим годинама, редовно су принуђени знатан део да купују с Косова. Од воћака имају опет, како они веле: праске, црешње, сливе, грозје и кајсије. Исто тако баве се нешто и гајењем стоке, али им је ова сасвим обична; ничим се не одликује од оне у околним крајевима.

Ну све то, као што рекосмо, јесте њихово обично занимање, као и свих људи по малим местима. То је управо споредно занимање њихово. Главно пак занимање јањевеких католика, као оно по коме су познати не само у својој ближој околини, него и много даље, јесте претенџилук. Сами јањевци свој занат зову претенџиским, а себе прстснучмјама; међутим, по другим српским местима у Турској, на пример у Скопљу, па и код Hacy Нишу, овај се занат зове дугме уиским.

Јањевци углавном израђују ствари од пиринџа, како они веле, а за реч бронзу не знају. СОмесу (легуру) за ливење праве овако: на 1 килограм бакра додаду 400 грама цинка. Омесу топе у потама (лонцима) графитским, које добављају са стране; меховима дувају, а у тереџе разливају. Тек од 40 година на овамо почели су да раде ствари и од пакона, особито гривне, минђуше и прстење. Од сребра, гвожђа, бакра или ма каквог другог метала или друге какве смесе ништа не граде.

Од пиринча највише лију претење, кандила, гривне, минђуше, копче, ђерлане, појасе (пафте). Од скора су по Јањевци научили да пиле и замбом (зумбом) да избијају седеф (који у Цариграду купују), па и од њега режу иконице и добро их продају. Шта више, калфе од овога

посла иду у Софију и тамо се најме у мајстора па раде. Јањевци су први ову нову радиност с југа балканског пренели у северне крајеве.

Од целокупног броја престенџија остају код куће и стално раде занат око њих педесеторица, а око 250 непрестано су на путу, обично целе године, и само се враћају на кратко време да новим еспапом натоваре коње и као „ћириџије“ да се крену у бели свет. Нема