Srpski književni glasnik

105 Српски Књижевни Гласник.

занаџија на целом Балканском Полуострву који би даље од њих путовали ради продаје својега еспапа. Они иду по Старој Србији до Призрена, а због опасности по живот никако не иду у пећска и ђаковачка села него однесу еспап у Пећ и Ђаково па продаду топтан (на квантум), а одатле сами Арнаути купују кад дођу на пазар. Затим путују по свој Маћедонији до Мецова, а одатле у Арбанију не смеју, затим на југ до Солуна, по Епиру, Румелији, ређе и у Цариград; после, по евој Босни и Херцеговини, Црној Гори, Бугарској, Тракији, Грчкој, Србији. Затим иду и даље, прелазе у Влашку, неки пут из Бугарске преко Дунава, а неки пут лађом из Цариграда у Одесу, одатле у Кијев и Харков, као и по селима тих покрајина. У новембру 1902 године, видео сам једног прстенџију са стварима у самој Москви. Истина, у Русији су и раније Срби златари били на гласу, па их је и сам Петар Велики држао да му граде филигранске пехаре. По Војводини, Хрватској, Славонији и Далмацији не иду.

Кад сам се 1903 бавио у Црној Гори, свратим у

зетеко село Голубовце, и купим један бронзани ђердан,

који је чист рад јањевски са врло старинским обликом. Овај је ђердан сад изложен у трећој витрини прве собе нашег Етнографског Музеја. Године 1905 исти такав ђердан видео сам у Софијском Етнографеком Музеју, а пафте јањевске красе чак и московски музеј Дашков-Румјанцова! Јањевци без сумње нису од памтивека посећивали Русију, него у позније доба, откако се парне лађе и же: лезнице појавише, али по осталим земљама, по причању

најстаријих људи, одавно су путовали, и не зна се кад.

нису. Стари кириџиски пут за Србију ишао је из Јањева на село Мрамор, преко планине Гољака у село Свирце, одатле на Пусту Реку, па Лесковац, а одатле хоће ли у Ниш и дубље у Србију или ће на исток у Софију.

Код новобрдске немачке, саске колоније еснафеска уредба и удружење били су врло чврети. Па за чудо њихове задружне установе, „цехови“, продужиле су живот