Srpski književni glasnik

Богородица у Уметности. 45

Роселино п Дезидерио да Сетињано, Бенедето да Мајано

и Мино да Фјезоле, падали су најчешће у ту погрешку. Они су ишли за тим да им мадона буде што идеалнија, па су“ је, узимајући моделе за њу из аристократских кућа, представљали често и сувише љупку, разнежену и сентименталну. Богородице Донателове и Луке дела. Робиа, међутим, воде порекло из средине здравога народа и грађанског сталежа, имају јелрине и праве, отворене младости; али им то није сметало да буду у исто време лостојанствене матроне и узвишене мајке.

Крајем ХУ века или, у Историји Уметности названога, кватрочента, ступа у Фјоренци на позорницу јавнога живота пламени беседник и огорчени противник заштитника уметности, Медичића, занесени калуђер и песник Ђироламо Савонарола. Пожар његових проповеди у корист поновног мистицизма и прквене превласти није на уметност поштедио. Укори његови у том правцу беху огњепе варнице. „Незнабожац Аристотело вели у Поетпци својој: не смеју се сликати неучтиве фигуре, да се пе би деца пред њима саблажњавала; а шта треба о вама ја да кажем, о хришћански еликари, ви који нам полунаге ликове погледу истављате! Зло је то! Оканте се тога! А ви који таквих сликарија имате, ништите их, премазујте, јер ћете тиме учинити дело које ће богу и светој леви, угодити!“ После тих речи — Перуђино у Умбрији, Лореппо ди Креди у Тоскани, Франча у Болоњи, Боргоњоне у Ломбардији, Ђовани Белини у Млецима, дадоше наједанпут својим мадонама побожан, калуђерски, замишљен и готово сањалачки израз. Али испод белога и прозрачног вела сијала је и даље лепота на њиним лицима, љупкост им и даље преливаше руменилом образе, а доброта и болећивост очи озараваше!..

Од свих талијанских сликара ХУ века, Ђовани Белини, као да је био највећи песник. Главна му је теза: богородица у друштву светитеља или тзв. „Запа Сопуегзалопе“ (свето забављање). У њу је он улагао сву своју богату уметничку имовину: душом проткану лепоту,