Srpski književni glasnik

46 Стипски Књижевни Гласник.

мекоту облика, интензиван колорит и топлину осећаја. Нарочито су му мадоне доцнијега времена лирски нежне. Тада. је већ у велико био напустио првобитну, озбиљну позу и сав се предао изношењу идиле материнске...

У талијанској уметности дешава се у ХУ веку оно исто, што се некад и у класичној дешавало. Као што јелинеки уметници позајмљиваху угледе за своје богове и хероје непосредно из природе и живота, тако сада у Италији населише хришћански рај људи од крви и меса. С појавом Фрање из Асизиа наступила је нека врста пролећа човечанства. Тај је добри човек створио од Христове вере поново веру милоште пи љубави, а људе вратио природи. Све је у њој саздато зато да се сунцу радује и да творца слави, јер све је проистекло из љубави његове. Фрањи беху звериње и тице исто тако браћа и сестре, као и људи. Док је ранији средњи век ематрао животиње као богомрека бића, која је ђаво створио и омађијао, дотзе је Фрања са њима друговао. „Једнога дана — каже легенда од Бонавентуре -- пдући пољима наиђе Фрања на безброј тица разнога рода и разнобојна перја. Кад им је пришао, оне ућуташе са својом песмом и гледаху га оборених главица. Видевши их преплашене, поче им овако беседити: Тице, сестрице моје! Треба да хвалите творца свога, који вас је тако лепим перјем обдарио и крила вам дао, да летите чистим и широким висинама, а не морате се скрбити за хлеб наш насушни. На то тичице опружише вратиће и лупнуше крилима, у знак задовољства ; и мада их је светац, пролазећи мимо њих, очешао скутом ризе своје — оне се не хтедоше маћи, док их није благословио и опростио се с њима“. Фрања је, дакле, поново навикао људе да воле природу, коју је он, на супрот дотадашњим назорима црквеним, измирио с богом. На тај је начин природа добила опет и за уметност ону важност коју је уживала у класично доба; а тиме су, у исто време, ударени и први темељи препороду лепих вештина. Јер тек онога тренутка када се уметност опет вратила природи и када је почела у