Srpski književni glasnik

де

БогоРОДИЦА у Уметности. 47

њој тражити надахнућа својим творевинама, настао је онај значајни процес који је постао отуда што се хришћанска уметност срела у природи с класичном. Из тога занимљивог сусрета изашла је, у ХУ веку, хришћанска уметност усавршена, препорођена и довољно снажна, да створи читав низ типова непролазне лепоте. Њих је затим то велико столеће оставило у аманет своме по-

'следнику, ХУТ1 веку, у ком су их Рафаел, Леонардо да

Винчи, Ђорђоне, Коређо и Тициан формално обесмртили.

Рафаел је за своје мадоне прво од Перуђина позајмљивао смерну лепоту његових умбриских девојака, затим је пришао пунијем, женичном типу фјорентинске уметности и на послетку је, у Риму, почео сликати бујне матроне римске кампање, са њиховим крупним очима и црним засведеним обрвама. Леонардо напушта тип својих претходника и учитеља, и ствара мадону нарочите, ломбарлдиске лепоте, нежну и величанствену у исто време. Великим млетачким маестрима, рано преминулом Ђорђопеу и стогодишњем Тициану, била је Венецианка идеал. Први је сликао фину женицу, са благом округлином лица, други — пуну, раскотну госпу, препланулу у сјају и пригревици млетачког сунца... Као што је Рафаел преиначио од Перуђина и фра Бартоломеа узајмљене облике, тако је Ђорђоне у Белпнијеве унео више жара, а Коређо у Мантењине више лепоте. И тако су тих неколико ђенијалних уметника, се Рафаелом на челу, створили вечите и опште усвојене обрасце за богородицу — обрасце од којих ни највећи уметници других народа одеступали нису. Мадоне Немаца: Албрехта Дирера, Луке Кранаха и Холбајна млађег; Фламанаца: Рубенса и ван Даика; Холанђанина Рембранта, и Шпањолаца: Веласкеза и Мурила, најбоље то потврђују. Ми, на жалост, немамо времена да се на њима заустављамо.

Друга врста уметничког приказа богородице — да сад пређемо на њу — састоји се, као што у почетку рекосмо, из уметнички приказаних догађаја Маријина