Srpski književni glasnik

3; Y v i 9

БогоРОдИЦА у Уметности. 49

Кад је Марија навршила четрнаесту годину, скупише се на позив првосвештеника Захарија неожењенп из племена Јудина. Онај са чијим се прутићем буде на

. олтару чудо збило, добиће девицу. Из прутића дрводеље Јосифа излете тада један бео голуб, паде на главу сретнога избраника, а затим прну на небо. По другом једном предању, Јосифов прутић, слично Ароновом, беше процветао и олистао, нашто се остали просиоци разгневише п скрхаше своје. Та, у западној уметности врло омиљена, сцена обручења или просидбе (1 врозаћ до), одиграва се на старијим сликама у слободној природи или на домаку храма. Марија стоји већином лево од гледаоца и према Јосифу, а нешто позади њих првосвештеник, који им руке саставља. На појединим сликама меће сам Јосиф Марији бурму на прет. Код Ђота, који је легенди обручења. посветио три слике у капели Арени у Падови, збива се радња у самом храму; код Тадеа Гади, фра Анђелика, п Доменика Гпрландаја — у каквом пределу или храмовној припрати. Најлепше слике обручења оставили су Перуђино (у музеју у Кајану) и Рафаел (у миланској пинакотеци Брери). Рафаел је у овој дражесној слици напустио традицију, насликавши Јосифа младог и лепог; на њој је још необично живо приказана и ерџба разочараних просилаца, који сад од реда ломе своје непослушне прутиће.

Небројено пута приказане су благе вести, које је благодатној девици донео весник небески, арханђел Гаврил. У њима достиже врхунац значај Маријине појаве; то је сцена у којој она постаје божица и мајка, најузвишенија али и најтежа тема уметничка. С тога су се невешти сликари ранијега средњег века и губили сасвим у њој, и постајали често тривиални. Тек је у добу ренесанса, прво под кичицом ђенијалнога Ђота а затим религиозног фра Анђелика, решен као што треба тај заплетен проблем мистерпозног тренутка — када се небо приклонило земљи, када се додирну надземаљско са земаљским, да из тога додира произиђе богочовек. Како

4