Srpski književni glasnik

Ђ0 Српски Књижевни Гласник.

је тешко било дати достојан облик одушевљеним речима јеванђелистовим: „Радуј се, благодатна! Господ је с тобом, благословена си ти међу женама. Не бој се, Марија! Јер си нашла милост у Бога, и родићеш сина. Он ће бити велики, и назваће се син највишега, и даће му Господ Бог пријесто Давидов оца његова“... На чувеној фресци фра Анђелика у фјорентинском манастиру ев. Марка добио је дух тих речи своје уметничко оваплоћење. По узвишености момента, та је слика серафимска управо, п не зна се шта је на њој узвишеније: дг ли изненађена девица, с испуштеном књигом у крилу, или арханђео Гаврил, што журно долете пред створење које је, по Дантеу, „пите е4а аКа рш сће сгеашга“ и, скрстив руке на преса, кликну: Ауе Мапа !... Али се једно зна: да је ова слика постала типична у уметности, и да су се читаве плеаде сликара и вајара трудиле да јој се приближе у побожности. Може се још рећи, да скоро није било сликара у талијанском ренесансу, па чак ни скулптора, који није бар једне Благовести начинио; а од сликара осталих народа, најлепше су их радила браћа Ван Даик, Дирер и Мурило.

Ми се нећемо заустављати више на описивању осталих уметничких приказа из Маријина живота. За тај је посао потребно много више времена, а и много боље перо. Јер само једно лепо перо било би кадро достојно описати све оне многоструке мотиве и душевна расположења на богородичиним сликама славних мајстора: ону тиху, идиличну радост пресрећне мајке приликом рођења Исусова, онај грозничав страх при бегсту у Мисир испред гнева Иродова, онај силни бол што раздире јадну мајку под крстом распетога сина, ону очајну тужну сцену кад нариче над његовим мртвим телом (Р1е д). Затим благу јој, светитељску смрт, и напослетку, коронацију на небу — тај свечани и раскошни епилог њене богате драме, када јој захвални син ставља круну на главу, а јата анђела и мноштво светитеља блистају у светлости рајској и певају Осана.