Srpski književni glasnik

„7 и #7243.

Књижевни Преглед. 63 дине добили повластице од султана Селима П на штету Француске и о вашем погрешном гледишту с ког сте посматрали борбу Дубровника с Француском због француске заштите над дубровачким бродовима и трговином у турским левантинским водама и због права француског консулата у Александрији 7

Подлегање предрасуди, локалном патриотизму, довело вас је да, узевши ону фабулу о де Ноају за тачан факат историјски, рад и умешност дубровачке дипломатије у Цариграду представите куд и камо већима на штету рада француског посланика, за којега би хтели пошто пото као да није знао ни прилика на Порти нити да је разумевао своју дужност, кад је чинио приписане му бесмислице. Ви на основу тог лажног факта велите: „Али Ноај не могаше ништа да постигне. Бјеше дошао празнорук и са гордошћу старога креташког витеза. На питање зашто није донио Султану уобичајене дарове одговори, да „то француски краљ није учинио можда из тврдоће, него за то што је његов господар први и највећи краљ у Хрпшћанству и што му је забранио да дарива Султана, кад је зачуо да овај тражи дарове као њему дужан данак“. Код свечаног саслушаја Ноај би први француски поклисар који се отресе од капиџи-баша те га по уобичајеном церемонијелу држаху испод пазуха и приступи Султану говорећи „да слобода једнога Француза и једнога епископа не може да поднесе да га као роба воде“, па сам, без досаднијех пратилаца, пољуби Султану скут и десницу. То бјеше врло лијепа и витешка ствар, али то не бјеше начин како се од Турака мог '0 нешто излјејствовати. То знаху добр остале силе, а нарочито старе Републике: Млеци, Ђенова и Дубровник... („Дело“ стр. 193)... Заман је он одрекао Султану дарове и отјерао капиџи-баше. Требало је мјесто тога даривати и даривати, молити, досадно молити како то до виртуозности знаху све старе републике, а нарочито Дубровник“ („Дело“, стр. 196).

Лепо би то било, Г. Војновићу, само кад би било истинито! На жалост, то је скроз погрешно од почетка