Srpski književni glasnik

| 3 — Да, да, знам. U iOnne Хонорину треба зауставити, јер је она имала % гомилу деце, и како су сва помрла, она их васкрсава једно по једно, рачуна их, брка, оплакује. Ту се губите, - нема краја, а, после, то није весело. : | ___-- Jecre um остали поштениг ПРЕ — (0! дабогме. пи — Док сте били удатиг ae — И тада и после. Fr — После, нисте били обвезни. — Брак траје увек, каже Хонорина. Алп ипак, Хонорина, п на селу, пма жена рђавог владања. | — Бога ми има их, каже она. — Ви их презирете7 - — То није моја ствар. > — Мрзите ли ви кога, Хоноринаг — А кога, Господег ње — Па, своје непријатеље, оне који су вам ирича: | нили бригу, штету. — Нико ми није зла учинио. — Ни ви ником нисте зла учинили, : — Не, Богу хвала! Само би још то требало! | Ма да је говорила без разметања, она је у неизве| сности, те се враћа на свој одговор. — Ипак, каже она, бојим се да не постанем злобна у старости. — Не бојте се. — Јест, јест, чини ми се да понекад мрзим пијанице, ленштине, свога ближњег... — 0! свога ближњег ! — И они су ближњи, као ви и ја, па ипак, да се не уздржим, очитала бих им. — Ви сте за то неспособни. — Не би ме требало изазвати. · -- BDapare се; то је ваша последња самообмана.