Srpski književni glasnik
i ~ * 57 - : | , и.
#88 СРпоки Књижевни ГЛАСНИК.
— Може бити, шапће Хонорина, и опет обара главу ућутавши, што и од мене очекује.
— Ви сте поднели много јада, естара Хонорина !
— Поднела сам свој део. ;
— Нема више радница као што сте ви.
— Мало.
— Бојите ли се смрти 2
— Ретко на њу мислим.
— Можда ви нећете умрети.
Ова шала слабо оживљава њене очи, опкољене црве · 'нилом. Изгледа да се нада. Али се оне брзо гасе.
— У вашим годинама, Хонорина, ви немате више разлога умрети.
— Имам своју старост, то је разлог,
— Живећете сто година.
— То и ја кажем младићима; то их љути.
— Али у ствари ви сте сити невоља, и није вам стало да живите ето годинаг
— Мало више, мало мање! каже она замишљена.
· Не знам управо шта хоће да каже, да ли мисли на своје године или на своју беду. Она сања, и неправилна пгра њених увек покретних вилица чини те изгледа као да прежива.
— Пробудите се, Хонорина.
— Све једно, каже она, доста сам се смејала.
— Ви! Којом приликом 2
— О нашим празницима, сеоским свадбама, на реци са праљама.
— Поводом чега, Хонорина 7
— Чега било; смејала сам се, јер сам била задовољна и волела смејање и пгру. Нису ми ноге биле од дрвета; играла сам ваљано емејући се.
— Да ли још знате играти 2
— Да ми унук Пјер није умро и кад би се сутра женио, ја бих прва почела игру.
— Можете се бар смејати. -
— Од свег срца, ако устреба ; засмејавала бих идруге,
+“ а Vika ZA