Srpski književni glasnik

i ~ * 57 - : | , и.

#88 СРпоки Књижевни ГЛАСНИК.

— Може бити, шапће Хонорина, и опет обара главу ућутавши, што и од мене очекује.

— Ви сте поднели много јада, естара Хонорина !

— Поднела сам свој део. ;

— Нема више радница као што сте ви.

— Мало.

— Бојите ли се смрти 2

— Ретко на њу мислим.

— Можда ви нећете умрети.

Ова шала слабо оживљава њене очи, опкољене црве · 'нилом. Изгледа да се нада. Али се оне брзо гасе.

— У вашим годинама, Хонорина, ви немате више разлога умрети.

— Имам своју старост, то је разлог,

— Живећете сто година.

— То и ја кажем младићима; то их љути.

— Али у ствари ви сте сити невоља, и није вам стало да живите ето годинаг

— Мало више, мало мање! каже она замишљена.

· Не знам управо шта хоће да каже, да ли мисли на своје године или на своју беду. Она сања, и неправилна пгра њених увек покретних вилица чини те изгледа као да прежива.

— Пробудите се, Хонорина.

— Све једно, каже она, доста сам се смејала.

— Ви! Којом приликом 2

— О нашим празницима, сеоским свадбама, на реци са праљама.

— Поводом чега, Хонорина 7

— Чега било; смејала сам се, јер сам била задовољна и волела смејање и пгру. Нису ми ноге биле од дрвета; играла сам ваљано емејући се.

— Да ли још знате играти 2

— Да ми унук Пјер није умро и кад би се сутра женио, ја бих прва почела игру.

— Можете се бар смејати. -

— Од свег срца, ако устреба ; засмејавала бих идруге,

+“ а Vika ZA