Srpski književni glasnik

А ОНООР ИН А. 889

— Смејте се мало, Хонорина.

— Немам воље.

— Покажите само како се смејете.

— Овако нерасположена, неће бити како треба.

— То ће ми бити пријатно. Хајде, смејте се, Хонорина. |

— Добро, хоћу, каже она, због вас.

Она устане, спусти свој кошар на столицу, подигне једну ногу, пљеене рукама и пусти три пута нешто слично хрзању. | :

— Доста, Хонорина, доста!

Чудан утисак је чинила са својим великим црним устима, у којима сам видео само један дугачак зуб, као камен на обали какве баре. А руке су јој звониле као кости.

— Бидите, каже она, није како треба кад се смеје навалице. Требало ме је чути на евадби кога од мојих дечака. Боже мој! како сам се смејала! Боже мој! како сам се смејала/!

— Толико, Хонорина 2 Чудо то. > — Истина, каже она умирена; нико можда није више плакао, али нико ве можда није више смејао у свом животу него ја. ;

— Да ли бисте наново почели свој живот, онакав какав је 2

-— Поред свих невоља и радости, ако Бог хоће, почела бих.

— Молите му се. -

— Ја му се врло рђаво молим. У вече, у кревету, заспим дремовна усред молитве. Изјутра, журим на рад, и молим му се путем, али сретнем кога, брбљам, и моја молитва остаје упола речена.

— Одговорите искрено, Хонорина: верујете ли ви да има Бога 2 :

— Мора да има; а ви

— 0! ја, ја не знам ништа. Верујеге ли у Бога, Хонорина, онолико као да сге млади