Srpski književni glasnik

415 3 3) ON :: MI ORS

#90 СрРпски Књижевни Гласник,

— Толико, каже она, али га волим мање. — А! шта му замерате7 — Две неправде које не могу да објаеним. Ја му

праштам све остало, али, прво, зашто допушта да непо-.

года упропашћава жетву 7 Зашто нам сутра одузима оно што нам је дао јуче Ту скоро одузео ми је трешње из баште. Спржио их својим сунцем. Пошто је он добри Бог, зашто му је мило да с нама тера шалу 7

— Можда њега нема 7-

— Бога ми, изгледа,

— Ви сумњате, Хонорина.

— Не сумњам, ја жалим своје трешње. И зашто заповеда да умиру млади пре старих 7 Пјер, мој последњи унук, умро је ове зиме, а ја, овако стара, која нисам ни за шта, ја сам још овде!

— Не плачите, Хонорина, ви ћете се у рају састати са вашим Пјером. Надам се да верујете у рај.

— Како кад, каже она, зависи од дана; не знам више..

Рекао сам јој: не плачите! а њој су сузе биле само у гласу. Њене су очи пресушиле од Пјерове емрти. Могла би само викати. Наштог Она се већ спушта на столицу, грчи шиљате лактове, кошчате руке, и преко њене оборене главе, као савијене под јармом, видим њена леђа. Ништа се не миче. Стара Хонорина као да је без живота.

III.

Најпре не опазише ништа у усамљеној кући, и неко време наставише живот у њој, као и обично.

Први, невидљиви попац умуче, чим се цепаница угаси.

Затим, једина кокошка која се шетала по дворишту попе се уза степенице, кљуцну кљуном у затворена врата, испружи врат према прозору, и како свакодневне мрве не падоше, она изиђе.

Мачки се досади да се напразно грби да би на својим длакама осетила суву руку коју је добро познавала. Она поњуши под, маукну од љутине, загреба сто-

изд У

/ Le AA у МАН УМ : OVAA Te dV Ma. ANANAS

Луан

VAN ви MSI