Srpski književni glasnik

ЈЕДНА ДУСТРО-СРПСКА ПЕСНИКИЊА. 905

ван игре својих вршњакиња. Радо је сама лутала кроз ванограде, поља и шуме. У детињски нејасним сновима замишљала је да је витез, уображавајући да је један штап јахаћи коњ а други сабља. Као дете од шест година оде на дуже гостовање својој баби у Бановце. Ту јој је била најмилија забава седети на обалама шумнога Дунава и посматрати таласе. Кад прође лађа, осетила би како би радо с њом отишла у даљину. Још би јој милије било да добије крила, да прелети преко брегова, да дође до мора и да се у њему са белим лабудовима купа.

Отац је волео да прича својој деци о славној прошлости и о пропасти царства Србије. Милица му је била најпажљивији слушалац. И тако се још врло рано пробуди у њој сетна љубав према отаџбини. Пад Србије под царем Лазаром и песме које њега опевају толико су је дирале да би зашлакала. Једном кад ју је баба водила, дође она у манастир Раваницу, близу Брдника, у коме почива тело кнеза Лазара, у коме се сваке године, 15 јуна, по старом, слегне хиљадама људи, онога дана кад је он 1389 године пао на пољу Косову. Предикаоницу манастирску украшава једна огромна фреска која представља битку ва Косову. Други зид показује у природној величини слику цара Лазара и његове жене као удове у калуђерском оделу. С муком су успевали да Милицу одвоје од слике; то су прве слике које је она видела. И непрестано је са сузама у очима молила да је опет слици одведу.

Као свештеничка кћ ·, Милица је била побожно васпитана, па ипак, и поред све нежности, не размажена. Њена мајка Јелисавета приказује се као осетљива, разумна жена, чији су ведар разум и отмен дух будили све моралне снаге у детета. И она је читала деци, „кад су добра“, српске народне песме, гатке и приче. Брзо је по слушању знала Милица на. памет све песме које певају цара Лазара. И пријатељи су се томе веома чудили и удивљено су слушали дете, кад би га натерали да декламује. Али јасно је говорила само до оног места где