Srpski književni glasnik

28 СРпсКки Књижевни Гласник

свилу по ваздуху. Међутим изгледа да се у тим мирним махалама не спава, да се у том крају српске провинције љуби вечно, дан и ноћ, као што се љубило и плакало у трубадурској сунчаној Прованси. Ту се пева и удара у дахире; чује се где јеца ћемане што одлеже „чак у Турско“, чује се зурла, и ту играју чочеци. Чини вам се да се дани сатиру тамо једино у љубавним јадима. У јутро, читање страсних „мантафа“, љубавних псалмова; у подне, берба, где се гине за Ленком, „топлом и млаком и која гледа замагљеним и полуотвореним очима“, где се љуби по виноградима пуним сунца и „ваздуха што мирише на испуцало грожђе“. У вече: болна и мутна чежња мале, здраве, вреле Нушке, којој миришу недра и која изгори од својих седамнаест година; или дерт каквог Томче у крчми где грли и туче распеване Цигане што му цепају срце својим плачевним ћеманетима — све то из једне далеке туге, једног неодољивог и трагичног „жал за младост“. Ни једне друге страсти, ни једне друге потребе ни догађаја у тој Станковићевој вароши.

Ш

То је дакле једна трубадурска књига. И те вечне јаде срца која љубе, ту непроменљиву драму прве младости, нико у нас није описао са више ватре и више смисла од Борисава Станковића. Понеке странице у приповетци У ноћи довољне су да обележе сву висину уметничког инстинкта у овог писца. Нема ничег новог у тој историји једне жене несрећне у својој љубави; њезин је мотив стар као свет, као сама љубав, и томе је баш његова величина и лепота.

Ноћни пејзаж са њиве, са оном мирном' опалном светлошћу фењера, водом што жалосно жуберка по браздама, фантомима људи што наводњавају дуван, промуклим гласовима, дозивањима, тупим и металним звуком мотике, „тамно-рујним небом на коме треба да изиђе месец“, и неутешне љубави Цветине, коју хвата студен страх од сваке чежње, и која грца у сузама и молитвама. Све то

|:

~?

>=. , 5. пи

%

voa”

И и 1

др Ф аи и и чу а св

„и и

корита бабу ВУ ји