Srpski književni glasnik

БоРИСАВ СтаАНКОВИЋ. 29 показује још колико Станковић разуме неодвојност што постоји између душе и пејзажа, невидљивог и видљивог, нематеријалног и материјалног, које продире једно у друго, утиче једно ни друго, и живи и нестаје једно с другим. То је ноћ пуна удараца срца, стрепње и туге; та ноћ изгледа безмерна као душа, и ноћ која нема свог јутра. Муж који је Цвету нашао расплакану туђом песмом једног јарана из прве младости, узео је на руке као дете, мислећи да је трудна, однео украј њиве, покрио својим гуњем. да не озебе и тешио је да се не плаши, да то није ништа, да ће проћи... док је Цвета полунесвесла шапутала: „Мајко Богородице, смилуј се... Богородице мајко... Тешко мене.“ И ништа више него ова прича не показује колико је наша приповетка отишла далеко од оних емоција наших дојучерањих приповедача, у томе најсуптилнијем и најтамнијем и најнеприступачнијем чега има у души. — У тој суптилности још је јаче отишла „Покојникова Жена“ у истој књизи. То је можда последња реч у посматрању једне просте жене у њеним катастрофама срца. Ја мислим да је ово најлепша прича из живота у Србији, и можда најлепша прича у опште коју имамо. Она је то и по свом предмету и по својој форми.

То је историја једне несрећне жене, удовице младе и чедне, која оплакује свога мужа кога никад није волела. Она је редовно на његовом гробу где односи на тепсији јела која је он највише волео, поређа их по његовом гробу, како се то већ у нас чини у народу. Она пада по том гробу, по којем га једино сад и памти, лије сузе не зато што је туга још увек свежа и што сузе саме навиру, него што је то обичај, што је то ред и што то тако треба. Њу проси Ита, њен стари сват из првог брака, и који је волео још момком, а она неће да се уда за њ зато што је он још момак а она жена, мајка, удовица, грљена и милована, која би му донела сада остатке своје лепоте, рушевину своје младости, тело без његове прве ватре и свежине, из доба када је Ита био први пут за-