Srpski književni glasnik

ONA) a ta

БОРИСАВ СТАНКОВИЋ. 27

је можда ипак најлепше што се може речи за једног артиста. Свет који је у уметности гледан кроз темпераменат, можда је и поузданије виђен и непосредније речен него свет гледан кроз разум. У томе је Мопасон виши од свих Стендала и Флобера и Буржеа. Срећа је што се та особина није развила на штету осталих, или се бар није развила искључиво.

П

Врање, мала погранична србијанска варош, то је, као што је познато, место где су рођени и писац и сва лица из његове приповетке. Та је паланка била до јуче непозната ван Србије, и за своје име, скоро за своју славу, Врање дугује Борисаву Станковићу, као што провансалски Тараскон дугује своје шаљиво име Додеу, или као што фламанска Бриж дугује велики део своје тамне и болне лепоте Роденбаку. Шабац на једној страни Србије, а Врање на другој страни са Станковићем, дали су најсимпатичнију и најбољу приповетку из живота у Србији.

Међутим, у причама Станковићем није ни то Врање цело. То је само махала или само један овећи сокак. Ту су само људи из забачене махале, са њиховим срећама и несрећама, већином љубавним, чак искључиво љубавним. Нема у тим причама ни врањанског професора, ни учитеља, ни бирократе. Ту је Ита месар, ту је Томче патролџија, ту је Мита терзија; ту су берачи и берачице, ту су просјаци и просјакиње. Рекао би човек да у том Врању нема ни поште, ни начелства, ни кафане, ни чаршије уопште. Почетак приче Сшари Дани са мостом на коме још стоји турски натпис и воденицом која више не ради, тако је пун усамљености, апатичне тишине и поезије заборава, да се једва назире једна гомила људи пред општинском кућом, и што скоро вређа у тој општој тишини. Ви Врање видите у Станковићевој књизи већином на месечини, некој месечини дугој и топлој, што лежи као вода по виноградима и кућицама у грању; или месечини коју наноси ветар као прашину по паланци или