Srpski književni glasnik

32 СРПСКИ КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК. рембрантска игра две светлости беле и црне. Црна је и ту само због оне беле и светле; и у Покојниковој жени она је сиротиња само туде да би та жена имала за собом тон на коме се боље изразио њен стас, млад и диван. „А на руци јој се заврнуо рукав од кошуље са црним ојама, те би јој се видела бела и румена кожа од руке...“ Ето то је та сиротиња. Тако вас та лепа рука са ојама не оставља више кроз целу причу, и она туде пролази до краја са једним веома господским белим гестом. Жене су безмерно чедне и љубе болно и са страдањем, не подајући се и не падајући у грех. Тако се Цвета уби у једној причи, плачући и читајући молитве против злих духова и нечисте крви, зато што јој једне ноћи прошла једна једина грешна мисао кроз памет. „Боже мој, Господе!... Господе Боже, света Богородице...

Господе, Господе... Боже, шта је ово! — шапташе она, дршћући од страха и кријући поглед од светлости. Умудри ме, слатки Господе! Ох, грешна и црна ја!“ — Као све

остале Цвете, Поле, Ленке, Анице, и Марике, и ова жена ће остати чедна и несрећна у својој љубави. Писац не би могао као митски Сатурно да ствара тако децу своје маште па да их после упропашћује и убија. — У причи У виноградима, причи пуној сунца ваздуха и модрила, има једна стара Циганка која гледа овом Врањанцу у руку и говори сибилским гласом: „Душа ти је широка, срце црно, те тешко оној која се у тебе загледа. Век ти шарен, пут далек, незнан и таман.. Ако преживиш...“ итд. Тешко ће бити дакле оној која се загледа у њега, јер ће да умре од љубави, али љубави без порока и без срамоте. Као они стихови из библијске Песме над Песмама: „идите ноћни стражари и кад сретнете мога драгога кажите му да сам болна од љубави и да умирем“ — тако тече цела љубавна трагедија у Борисава Станковића.

Све је то на крају крајева сентименталан свет. Као сентименталци они не познају свирепије конфликте и дубље катастрофе, Морал, конвенционални и црквенски,