Srpski književni glasnik

БОРИСАВ СТАНКОВИЋ. 31 говог талента. То је његово извесно сиромаштво мотива, и онда искључивост у обради и тог једног јединог мотива, љубави.

Он није богат мотивима, јер осим љубави он није познао ниједног другог осећања у људској души. Станковић се тако креће кроз све досадашње своје књижевне ствари, само у том једном ограниченом кругу емоција. То је можда доста за једну или више књига новела једног писца, али не за један таленат. Цело његово дело само је једна велика љубавна грозница, и макар да изненађује његово беспримерно ниансирање овог увек истог мотива, немогуће је не опазити како је то ипак мало од једног тако великог дара као што је Борисав Станковић. ~

Увек лично настројен, он не може да изиђе из те идиле двадесетих година. Њему се чини да би његово Врање, које је овде пуно тишине, мириса, месечине и суза, страховито изгубило када би ту једном блиснуо нож, пала крв, или се где огласио лопов. Све је у њега обојено једним срдачним оптимизмом, помало меланхоличним и понекад расплаканим. Има плача, али ако је где потекла суза, то је зато јер је љубав страшна, јер је она без лека и без утехе, јер она сатире и односи као болест и као смрт. Иначе нема зла на свету! Има несреће, али само љубавне несреће! Ни у једној Станковићевој приповетци нема ни једног неваљалог човека, лопова, варалице, завођача, зеленаша, убијце. Нема ни једне покварене жене!

То идеализовање људи, који су и у Врању исто добри и исто зли као и другде, чини да ови паланчани изгледају више још идеализовани него ли и сами сељаци Жорж Сандове или босјаци Максима Горког. Прекомерни оптимизам овога писца види се још у том што он у већини својих прича меша своју мајку, и то чини приповетку Станковићеву веома интимном и чедном до идиле.

Али не само да нема зла на свету ни у Врањи, него нема ни сиротиње. Или има, ако хоћете, мало сиротиње, али како она тек лепо изгледа у овим новелама. Она је ту можда и једино због контраста, због ефекта; то је