Srpski književni glasnik, 01. 07. 1907., str. 910

Под Кишом. ~ 885

У један пут отворише се широка кухињска врата, и са три казана, који су била спуштени на под, подиже се пара и пође кроз врата напоље. Из мрака се, затим, чу нејасна команда, за њом бахат ногу, и прво се показаше по светлој мокрој земљи дуге сенке, које су се приближавале отвореним кухињским вратима. Војници у прљавом белом оделу изнесоше један за другим три пуна казана пред кухињски праг на поље: Из постројене колопе, чији су се само први редови назирали према светлости, прилазе казану војници, један по један, са дубоким чанцима у руци. Два кувара захватали су јело из казана великим кашикама и сипали војницима у порције, с којима они одмах одлазе и губе се у мраку. Тако непрестано прилазе из колоне, све један по један, испразнише се два казана и кувари приђоше трећем неначетом казану. Већ траје по сата како прилазе казану војници са дубоким земљаним чанцима. И тако се непрекидно наставља. Колона је била увек на свом месту, постројена, и, као у почетку, видели су се само првих десет редова, иза њих мрак, али отуд непрестано придолазе нови редови и одвајају се, с лева на десно, један по један војник и подносе свој чанак под напуњену кутлачу.

А с друге стране, уз ограду, са својим празним лонцима, чека свој део она покисла и гладна гомила. Сваки држи уза се свој лонац и прибили се сви уз врата.

На послетку, кад нестаде постројене колоне и оде последњи војник са својом напуњеном порцијом, раздере се поднаредник: |

— Отварај капију.

И, ево, с празним лонцима, гомила нагрну пред казан.

Било је ту окупљено неколико подофицира, а дежурни поднаредник, који је делио храну, стаде их загледати једно по једно.

— Сад сви у ред, један за другим, — у пола командова поднаредник. — А ти, „божја вољо“, увек уграбиш прво место.

Zima а и ty - ly. ~