Srpski književni glasnik, 01. 07. 1907., str. 909

~ 5 о њи 2 | a . „и : VEJA AV O kk споји ј. ANE, NPN “ 7 „ «< . | : ..-ф +.” > ки i им " u

884 СРПСКИ КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

себе и другога, апсише је и опет је пушташе, и разболе се, паде у болницу и одлежа годину дана. Кад изиђе отуд, спала јој она њена снага, испи јој се лице, помодре као чивит, пропаде и остаре. Нико је у кућу не прима, људи је не гледају, од глади да умре. Узе је напослетку један налбантин, крупан, силан човек, па кад се напије, извади нож и тера је да пева и да игра. Она игра и пева, и даире јој је купио, а он седи на мин-

дерлуку, пуши и не гледа је; само виче: „још... још...“

Играј, бре!“

И то прође, умре налбантин, на један пут, преко поћ, а „чочек-Лена“ пође сад по кафанама, онако модра, сува и поружњала, по сву ноћ седи уз свет који пије, и тамо, у игри и песми, и сама се пропи. Прођоше 10ј тако две три године, напусти се, поквари се и остаре. Избацују је момци из кафане куд уђе да проси, људи јој дају по коју пару, а деца на улици задевају и вичу за њом: „Еј, чочек-Лено, поиграј, ево марјаш“. И вуче се

тако преко дан из улице у улицу, проси по кућама, по.

гробљу, а у вече са празним лонцем стиже пред касарну. Некад дође пијана, и онда почне да грди и најстрашније да псује. Обично се посвађа са оном женом у мушком зимском капуту, која је никако није могла да трпи. Кад дође до крупни речи и вучења за кике, „чочек-Лена“ најзад стане да плаче и псује кроз плач. Онда се обично умеша једна трећа, ситна старица, глас јој је тих и кротак, и чује се како брзо предише кроз нос:

— Не грдите се... Бог вам и душа, не грдите се умирује их она... ћутите... ћутите.. божја воља... у свему и свачему божја воља...

Овог вечера није дошло до свађе. Нико ништа не

говори. Кисну и чекају да се огласи труба из празне кесарне.

Најзад зачуше се готово у један мах две трубе, које · су са два краја свирале и кроз сумрак прође нешто

крепко,

КД 040)

, у |

7

ya M a ЛИ O Пт 05 о