Srpski književni glasnik, 01. 07. 1907., str. 912

У: и. „и“ да ... «< .. дат и ~ 7 2 x

Ае Под Кишом. 887

И кад не доби одговора, окрену је на лево и раздра се: 4

— Нећешт.. Онда, марш одавде!.. Нема за тебе ништа!... Чујеш... Нема!..

Жена остаде још мало, тупо и жалостиво га погледа, па, затим, пође полако ка отвореној капији. Оста“ доше сами подофицири, гледају за њом, а поднаредник се љути:

— ГЏенабет!.. Никад неће да прича, три пут сам је досад овако отерао.

Један наредник прекиде га:

— Можда би пристала да пева старе турске песме... зови је, Бога ти — обрати се поднареднику -- да не иде овако без ичега по овој киши.

Поднаредник се раздра:

— Еј, „чочек-Лено“, врати се, оди овамо!

Жена је већ била изишла на капију, и према светлости фењеровој одмиче њена дуга сенка по овлаженој земљи и под црном јесењом кишом. –

— Страшан џенабет! — љути се поднаредник и гледа — никад ништа не прича, ни кад је мртва пијана...

МитА ДИМИТРИЈЕВИЋ.