Srpski književni glasnik, 01. 07. 1907., str. 927

«

902 СРпски Књижевни Гласник.

Упрљао је своју крв и своје име у томе браку, и то он, син оне маркизе која је племству жртвовала свој живот, па и своју кћер! Јег она, Маргерита, је у овом храму жртвована да би се прославила част куће, жртвована још од свог детињства, жртвована у свим облицима, у самим мислима својим, жртвована потпуно као жртва чији су сви делови принесени. На ову мисао сва болећивост Маргеритина зајеца, све се њене патње раскрвавише у срцу Доктруве. Она се побуни. Завапила је скоро мрзосн па Бога. :

То је само муња била; али опекотина је била тако сзирепа да је од ње цело биће сагоревало.

Како се сестра Доктруве није појавила у капели за други час јутарње службе, испеше се до њене ћелије. Она је лежала на земљи, онесвешћена, укочена, подлегла нападу каталепсије, са очима укоченим и пуним суза, са стиснутим песницама, док је грло у грчевитом ропцу кркљало. После два часа био је као неки попуштање; али живци, истрошени и ослабљени захтевима манастирског живота, били су тако потресени овим страховитим наступом, да је кателепсија само на прекид попустила. Сви животни покретачи изгледало је да су се нагло скрхали, и сестра Доктруве, повратив се себи, била је клонула.

· Ипак није одмах умрла; али је била обузета огромним умором који се могао стишати тек у последњем сну. Више ни на шта није мислила; осећала је према свему суморну равнодушност. Животарила је тако неко време у извесној неосетљивој скрушености. Побожност је се опет вратила, али без полета, без грозничавости, више животарећи, тако рећи, него жива. Пре је то био несвесни повраћај навике, него потреба душевне утехе. Чак јој није падало на памет да моли Бога за опроштај због своје побуне. Она се просто предала навикама којима није придавала више никакав смисао, али које јој испуњаваху лушу непрекидним шумом прошаптаних молитава, и које су као певушање старе дадиље успављивале њене успо-