Srpski književni glasnik, 01. 07. 1907., str. 932

___ _ MAPMOHTEMOB „Bćlisaire“ y CPICKOM ПРЕВОДУ. | 907 развитак потоње српске књижевности. Колики је био тај утицај, види се по томе што су многа дела српских писаца проста прерада или преводи из страних књижевности.

Преводило се без икаквог реда, и без нарочитог одабирања, оно до чега се стигло. Преводилац није нарочито тражио дело које ће превести, нити се обзирао у каквим је књижевним и политичким приликама поникло дело у страној књижевности, и у какву га књижевност уноси. О каквој нарочитој школи, укусу или правцу не може бити ни говора. У деценијама кад се код нас највише читао превод Мармонтеловог Веза ге-а, анатемисаног од теолошког факултета на Сорбони, штампа се по други пут библијска обрада Жершве Авраамове. Пастирске игре Гелертове, Геснерове, Виландов Агашон, Волтерова Запра, Задиг, преводиле се у истим књижевним периодама кад и талијанске народне лакрдије лудог Бертолдина и разбојничке приче Крамерове.“

Први важан датум који има да се забележи у српској преводној књижевности, то је година 1776. Те године штампан је српски превод Мармонтеловог Веи заге-а.

Jean Francois Магтоте!, родио се у Бору, у Лимузену, 1723 године, у сељачкој породици, а умро у Аблевилу 1799 године. Добио је религиозно васпитање, а школовање завршио је у Мориаку, у језуитском колежу. Професори су хтели да га увуку у свој ред, и он прими тонзуру у Тулузи. Године 1741 би му поверена катедра философије у Тулузи, у бернардинском колежу. Први његов књижевни рад то је Ода о проналаску баруша |L'Ode sur пуепбоп де Ја ропдге]. Књижевни рад почео је под Волтеровом заштитом. На позив великога филозофа, одлази у Париз где је живео од пера. Поред разних књижевних ствари писао је и трагедије слабе вредности, (Дионисије ширанин, Оепу5 је Тугап). · Осим тога писао је и Моралне приче (Сопје5 тогацх), исто-

2 N. Andrić, Prijevodna belehristika u Srba 1777—1847. Zagreb 1992, str. 8—0.