Srpski književni glasnik, 01. 07. 1907., str. 933

908 Српски Књижевни Гласник.

рију Француске и филозофско-историске романе | Ве кагге, 1767, Г,е5 /псах, 1771]. Био је и сарадник Дидрове Енциклопедије. У старости се одрекао својих слободоумних и рационалистичких идеја и постао побожан католик.

Мармонтел вршњак Флориана, Г-ђе Тенсен и Рилјера, један је од писаца другога реда, који су се истакли у оној сувој и подражавалачкој периоди кад су Волтер и Русо већ били сустали. Мармонтел је прави Волтеров ђак у свима правцима. Припадајући школи философа и енциклопедиста, он је ударао на догме, ауторитете, традиције, борећи се за слободу мисли и савести, истичући. урођене права човека и тражећи да се створи идеално друштво према критичким идејама века и према здравом разуму људи.

Године 1767! изда он Веб затге, философско-историјски роман, пун филозофских размишљања, дугачких моралних прича и погледа на живот и религију. У ХУ глави тога романа реч је о верској трпељивости, за коју је Волтер целога свога живота говорио и писао. Париски кардинал Кристоф де Бомон нађе у тој глави увреда за цркву и религију, анатемише дело, а то исто учини и теолошки факултет на Сорбони. Мармонтела су бранили од напада Волтер и Тирго, а нарочито је Волтер чувеним епиграмима нападао цензоре. Мармонтелово дело, само по себи, није имала велике књижевне вредности. Да није било црквене анатеме, оно неби никад имало толики успех и глас. Та анатема црквених великодостојника, као и Волтерово брањење, створили су делу европски глас. За неколико година оно је било преведено на све важније језике, па и на руски језик, на особито заузимање саме царице Катарине П. Сама царица превела је девету главу Веза тге-а. Девет

! Y karl hrumbacher: „Gesehichte der Byzantinisehen Litteratur von Justinian bis #um Ende des OstrDmischen HReiches* (527—1453). Miinehen, 1897, S. 1142), eroju да је Мармонтел написао „Велизара“ 1766. године