Srpski književni glasnik

932 СРПСКИ КЊИЖЕВНИ ГЛлаАСНИК.

занесених и ћудљивих типова, све оно што се слика, описује и аналише у дугим психолошким странама руског романа, све је то једва преводљиво на обичан и баналан дијалог позорнице, какав може да да један драматичар другог или петог реда који се подухвата ових трговачкокњижевних послова. Зато је на позорници Некљудов потпуно неприродан, Ана Карењина несимпатичнија од распусних прељубница француског романа, а Раскољников јунак „Злочина и Казне“, несхватљив, бесмислен и несносан. |

Како би лругчије и могло бити, када место оних стотина страна на којима се у роману развија психопатологија овог настраног типа и необичног дела на који се решава, у комаду почињемо једним очајно дугим монологом алкохолика Мармеладова, и, одмах у другој слици већ видимо несрећног Раскољникова са секиром под пазухом. Осам осталих сцена, одабраних по мерилу што хучнијих ефеката, експлоатишу на врло суров начин најмучније сцене романа. Сав онај дуги низ немих сцена, магловитих и неспокојних мисли, мучних момената душевне борбе, овде је искидан, скраћен, довољно необразложен, мање доследан, оштрије подвучен у живој речи која увек суровије наглашава. Зато у Раскољникову на позорници видимо само једног необјашњеног и необјашњивог манитњака, коме је тешко ухватити доследне побуде радњама, и, у чијим истрзаним епилептичним наступима и грозницама, ни у једном тренутку не видимо одређену основну физиономију личности. „Злочин и Казна“, снажни роман психолошког реализма, на позорници је постао комад криминалних сензација, близак каквом „Роже Лароку“ или доживљајима Шерлока Хомса.

Колико би боље било да је се место Достојевског из треће руке добило које оригинално дело модерног руског позоришта, које је још толико слабо заступљено на српској позорници!

Милан Грол.

*